Nagrada za strah

Tako ponekad, eto, setim se.
Pomislim — možda prošlost sveti se?
Uglavnom dođe mi da pobegnem i ostavim sve zauvek…
Ali kad krenem da se pakujem
u kofer slučajno te spakujem,
Kud god da krenem, ideš sa mnom, ti me nikad nisi pitala…
Da l' smeš da ideš, da l' mi trebaš?
Ja kad te trebam ti me nemaš.
A ja te nemam samo onda, samo onda kada trebaš mi…
Pogled s terase nije privlačan,
i dan je više nego običan.
Poželim opet da te zovem, neću, ali čekam, javi se…
I onda žmurim, lepo vidim sve.
Slušam te kako dišeš, smejem se.
I (nananana) noć i miris tvoje kose na mom jastuku…
Negde visoko iznad neba
letimo dobar san nam treba,
i neću da te spustim, ne treba mi više tlo pod nogama…
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to…
Hrabar sam i umoran, korak mi je spor…
Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah…
Preko vode krišom svetli znak, k’o nagrada za strah…
Možeš da zaspiš kad god poželiš,
i u snu pričaš sve što pomisliš,
roletne spuštene su spas za nas jer teraju dan s prozora…
Sat kuca, ali vreme stalo je.
Koliko god da prođe — malo je.
Telefon ćuti ceo dan, niko nam strvarno nije potreban…
Zar stvarno moram da se probudim?
Sanjam jer neću da te izgubim.
Budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova…
Kad padne noć nebo se otvara.
Hiljadu zvezda mene posmatra.
Kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oči, krijem se…
Nebo je isto kud god pobegneš.
Mesec je jedan, ali svuda je.
I svetli isto iznad krova, iznad groba, nikad ne bira…
Kad nebo počne da se porađa
Krvari iz tog crnog predgrađa
Dođi na Dunav da me tražiš, negde mora da me izbaci…
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to…
Hrabar sam i umoran, korak mi je spor…
Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah…
Preko vode, krišom svetli znak, k’o nagrada za strah…