Marburg (hommo epilepticus)

Ja čitav život hodam uzbrdo
I snage mi još malo ostalo
Za bespotreban korak ili dva
Video sam sve ovo i odozdo
A ničeg nema ni ovde ni tamo
I zidine još ostale su samo
I šta to tražim kad znam unapred
Otrovan ko beli hleb je ženski osmeh
Pa okrenem glavu nazad na tren
Da li sam šta ostavio iza sebe
Ničega se više ne sećam
Ne pamtim pa ne moram da se zaboravljam
I mrzim krte zidove tunela
Tu sve je krov a krov pada na glavu
Niz glatke zidove glasovi klize
A u tim porama kao da stoje večno
I nisam tako crn da gazim reči
I praštam kome moj oproštaj treba
Al' slike blede sve vreme ih jede
Na prkos bol i sećanje život se svede
I ne vraća mi se u Beograd