Ruskaja

Maksim Gorki: Sokol
RAZGOVOR RANJENOG JUNAKA UŽA I RANJENOG SOKOLA NA RUBU PONORA
«Umireš li?»
«Da, umirem!»
Odgovori sokol, duboko uzdahnuvši
«Slavno sam proživio svoj život! Ja poznajem sreću! Hrabro sam se borio
Vidio sam nebo… Ti ga nikad nećeš vidjeti iz takve blizine! Eh ti, bijedniče»
«Ah, što je nebo? Pusto mjesto… Kako da tamo puzim? Meni je ovdje prekrasno
toplo i vlažno
Odgovori Už slobodnoj ptici i nasmiješi se u duši nad njom radi izgovorenih
uvreda
I ovako pomisli: «Letio ti ili puzao, kraj je izvjestan: svi će u zemlju leći,
sve će se u prah pretvoriti»
Sokol krikne: «Oh, kad bih se bar još jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih
pritisnuo k ranama na grudima
I on bi se udavio u mojoj krvi! O, srećo bitke
A Už promisli i predloži slobodnoj ptici
«A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Možda te krila podignu i
proživiš još malo u svojoj stihiji»
I on krene, raširi krila, udahne punim plućima, sjevne očima i baci se
Brzo je padao, lomeći krila, gubeći perje
Struja potoka ga je prihvatila i, opravši krv, odjenula u pjenu, odnijela u more
A morski su se valovi jaučući razbijali o stijenje
I tijelo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu