Mižerja

I bez zlata i bez luši
Sva su blaga ti u duši
Kad ogrije te jubav,
Puno sunca i tepline,
Pa se srce nebu vine,
U ditinjstvu bez suza.
Malo šoldi, puno vire,
U toj jubavi bez mire,
I vagun dobre voje,
U kantunu puno mista,
Misal je ka arja čista,
Pa pišen pisme svoje.
Mižerja, mižerja…
Mižerja, mižerja…
Viruj, viruj, pismo moja,
Ti jedina znaš di san ostavi dušu,
Miruj, miruj, pismo moja,
Jer kasno je sad, ladni vitri već pušu…
Mižerja, mižerja,
Tek pusta mižerja…
Kad bi partile ferate,
Strepija san, «stari», za te,
Ta briga se ne gasi.
Zgrbjena si, majko, stala,
Bjankariju tuju prala,
Pobilile ti vlasi.
Jedna pisma iz đardina
Smantala je vašeg sina,
On cili vik je slidi,
Zlatnin nožen posrid srca
Probola ga, neka grca,
Nek cili šug iscidi.
Mižerja, mižerja…
Mižerja, mižerja…
Viruj, viruj, pismo moja,
Ti jedina znaš kako boli lipota,
Miruj, miruj, pismo moja,
Jer vidit ćeš kad zbrojiš konte života —
Mižerja, mižerja,
Tek pusta mižerja.