Marim ja...

Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.
Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.
Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine puni nade.
Preko gimnazijskog bedema,
k’o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur divlji badem.
Poneli nas vetrovi k’o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.
I curice su postale prve mačke
a loši đaci odjednom svetom vladali.
Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale me oči širom promenade.
A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja onaj badem.
Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.
I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe «Petrograd».
Suviše tajni u očima,
u zlatni okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled da je kradem.
Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno divlji badem.