Daleko blizu daleko

Dugo sam disao sam
glumeći uvek da znam pravi razlog
mog prokletog cutanja,
zaspalih ljubavi dah, pluskvamperfekat.
Tog petka pao je mrak,
moj korak-sve osim lak
baš je gubio nadu kad se desio taj aperkat,
čitav svemir skriven ispod njenih obrva.
Delfinu prelepi moj, šta god da pomisliš,
ovako blesav i lud, već te godinama tražim svud
sleđen pri pomisli da možda i ne postojiš.
Kiše dosadni ples, samo golica žeđ
da ti pomerim sa čela tvrdoglavi taj pramen smeđ,
pa naslonim usne k’o balon od sapunice.
Znam, znam misliš «Tužan je dan»
kada semafor je crven a ti žuriš u stan.
Vest za tebe glasi «Ima ko da te spasi?»,
pogledom gladnim oslobodi.
Moj telefon gubi smisao,
ne znam zašto sam uopšte i pisao
sve te brojeve
kupole bojeve
prosto prorade u glavi kad se pojavi na njemu tvoj broj.
Često uzdahnem sam
i sasvim sigurno znam pravi razlog
mog prokletog ćutanja.
Daleko blizu daleko,
sanjaš isti san…